eni

“Ivane, poljubi Eni.”, rece Lola, cebaste kose, po milioniti put u poslednjih mesec dana. Osmeh ne mogu da izbegnem. Znam da to zelim. Eni je zadivljujuce pametna i emocionalna, retka osoba, u prkos gustini koju odaje tako sitna i kompaktna. Lepa je, iako svojim stavom to pokusava da sakrije ispod svoje guste kose. Razmislja o tome da li njena sisa moze da stane u moju saku, a oboje znamo da ne moze. Bilo joj je potrebno tri piva da mi to prizna, iako verujem da bi mi rekla i nije popila.
Lezimo jedno kraj drugog, ja razmisljam o posledicama poljupca po nju, gajeci iluziju o svojoj ne pobedljivoj ravnodusnosti prema poljupcu. To je moj najveci adut, koliko znam, jer sve bivse su od mene trazile da ih poljubim posle raskida, ne seks. Okrecem se ka njoj, ljubim je na blic. Usne su joj meke i intenzivne, cini se da osecam puls, samo nisam siguran ciji. Osmeh je naizad i na njenim usnama. Na kolenima sam. Osmehnula se zaista zbog mene.
Lola, Sasa i Gojko su otisli, pokusavam da nadoknadim razliku u pivima, kao i uvek, to je pitanje casti kod mene. Lolino pitanje se javlja opet… ljubim je, ovaj put ne zelim da prestanem. Grize me, malo boli jer su mi usne ispucale, ali mi ne smeta. Jezikom prelazim preko Enine donje usne, znam da zeli da je dodirnem, jer zelim i ja. Mrzim da pokazujem neznost u javnosti, osecam se ranjivo, ali mi previse prija da bih sad stao. Konobar nas prekida uz izvinjenje i pita da li moze da nam pokupi pare, na sta oboje reagujemo pripitog osmeha, sto od piva, sto od poljupca. Priznajem, pozeleo sam da legnem kraj nje, na sred kafica. Osmeh je ostajao i kad je odlazila da piski trideseti put te veceri. Muskobanjasti hod koji fura se protezao od pete, preko kolena, ka jednoj od najlepsih guza koje sam video, tesno utegnute u farmerke, iako sam do tada svesno izbegavao da gledam, u skladu sa svojim stavom prema prijateljicama. Tada sam znao da cu za par sati uciniti veliku gresku. Prokleo sam Lolu, iako osmeh nije nestajao. Zavrsio sam pivo.
Dok smo izlazili iz Magneta, krenula joj je krv na desnoj saci zbog ispucale koze. Uzeo sam je za ruku, poljubio jos jednom i otpratio je na bus. Ruke su joj sitne, sva je mala. Nikad nisam voleo male devojke. Zapravo, nisu me privlacile. Zato nisam ni provodio vreme sa njima, pretpostavljam.
Sutradan sam razmisljao o tome sta se desilo.
I prekosutra.
I sledeci dan.
Zeleo sam da ponovim sve. Da budem pripit i bezrezervan. A onda sam se desilo ono sto sam ocekivao, a cemu se nisam nadao. Ne mogu da budem sam u njenom zivotu. Podseca me na period sa pocetka godine, kada sam zeleo da probam svaku devojku na koju sam naisao. Osecaj odvratnosti me prati od tada. Bio sam ono cega sam se uvek gnusao. Ali, nisam mogao a da ne odam pocast njenoj hrabrosti da to kaze. Malo je osoba koje takav stav priznaju. Tada me nije zabolelo. Jura Stublic se cuje na terasi tog jutra sa mog telefona, dok u kratkim rukavima citam poruku i pusim cigaretu. Zelim sa njom da provedem januar. I februar. I celu narednu godinu. Mozda i onu tamo. Nisam se zaljubio. Samo mogu da je zamislim golu kako mi prilazi sa ledja dok kuvam veceru samo u kecelji. Do sada sam mogao da zamislim dve osobe.
Znao sam da je sve sto prica samo fasada. Znao sam da nije tako nesrecna kakvom se predstavlja. Niko ne moze biti toliko razocaran u zivot sa dvadeset godina. Svi smo prolazili kroz teske faze u zivotu, neko se borio sa tim tako sto se povredjivao, neko tako sto je gradio zidove oko sebe. Kada neko gradi zidove, to je znak da ima puno toga sto zeli da sacuva.
Brzim koracima je usla u moj zivot. Onakvim koracima, kao kada se setamo na minus pet, pa na ledu ne mogu da je stignem, jer je njen crveni kaputic laksi od moje postavljene vijetnamke.
Suzdrzavao sam se sve vreme. Nisam zeleo da je oteram. Nisam je slusao kada je govorila da ce ona oterati mene. Reci su oruzje. Znam da nije zelela, ali povredjivalo me je kada me je otpisivala. Na to ima pravo.
Desilo se upravo suprotno od onoga sto sam predvidjao. Ja sam taj koji je pozeleo vise.
Desilo se suprotno od onoga sto je ona predvidjala. Ona nije pozelela mene.
Na ulici sam poceo da zagledam niske devojke u crvenom kaputicu i sa roze kapicom. Ne vidim dobro, pa se svaki put ponadam.
Obradovala me i slicica “za ivana”, iako sam znao da nije slikana za mene. Ali je bila lepa na njoj.
Otisla je da piski opet. Besan sam celo vece, jer i posle dva sata provedena u Rakiji ne osecam ruke, sto je posledica vrlo dugog cekanja ispred studentskog parka na hladnom vetru. Imao sam dovoljno vremena da razmislim o nekim stvarima. Osobe koje sam najvise na svetu voleo u tom trenu, cekao sam daleko manje, i nije mi bio problem da odem. Pitanje koje se pojavilo jeste bilo, da li zelim da cekam nekog ko me ne zeli u zivotu kao sto zelim ja nju. Da li mogu da trazim ono sto smatram da sa razlogom moze da mi pripada?
Kada se vratila iz wc-a, bilo mi je jasno da ne mogu. Rukom sam joj dao znak da mi pridje, jer sam bio svestan da je to verovatno poslednja prilika da je poljubim. U trenutku sam zamrzeo zimu. Nisam je dodirnuo onako kako sam zeleo. Dodir kada ne osecam prste nije ono sto zelim. Rukavice su pak neiskrene.
Zeleo sam da zadrzim ono malo dostojanstva koje mi je ostalo, pred devojkom koja se i dalje smesila, pokusavajuci da mi objasni kako to sto se tako zavrsilo nije nista strasno. Znam da nije. Ali, ne znaci da ne boli. I ne znaci da ne razumem. Samo se plasim da mi opet neko ne kaze da sam patetican ako kazem sta osecam. A to je upravo ono sto bih ocekivao od nje.
Izasao sam sa njom iz Rakije, odmakao se par koraka. Bilo me je sramota sto je poslednjih pola sata proslo u mojoj tisini. Nisam znao sta da kazem. Zapravo, jesam. Ali nije bilo na mestu. Znam da reci koje sam zeleo da prevalim preko usta nisu menjale nista. Kako ja ne mogu preko onoga sto osecam, ne mogu da ocekujem ni od nje da predje preko svojih osecanja. Izasli smo kao prijatelji. Mada mi je potrebno neko vreme. Ne zelim da pozelim poljubac kada je vidim. Iako znam da bih ga mozda i dobio.
Okrenuo sam se, kao porazena vojska kada kupi svoje mrtve sa ratista, i odsetao kao da se nista nije desilo.
Ironicno jeste sto se nista i nije desilo.