Bila je to ratna '91. Kaseta "Starih prijatelja", poznati glasovi familije sa stuba cuda tehnike osamdesetih, cudna mesavina sentimentalnosti, starog grada Sibenika i ponosa dalmatinskog. Postoji nesto drugacije u ponosu starih dalmosa. Ne pricam o romanticarskom zanosu idiotizma na koji ljudi najcesce misle, praveci jos veci idiotizam razlikujuci nacionalizam i patriotizam. Stih "Za te' živin ja, za te umrijeću. I sve dok živin o tebi pjevaću. Zlato moje, sunce moje. Dušo moja, moj živote. Ljubavi. Srećo moja, tugo moja. Moja poslednja i prva jubavi.'' prekida vest o bombardovanju Dubrovnika. Nisam siguran da li je to bilo prvo saznanje o ratu, ali znam da se prvi put urezuje u sećanje.
Zidine imaju svoj život, znate? Svakim kamenom je nečija priča unesena u istoriju tog zida.
Sećam se da sam zaplakao jer sa 4 godine koliko sam imao, moja familija je bila usko vezana za gradove na moru i za zidine koje su ih okuživale. Kopar je jedini izuzetak. Ali Split i Šibenik...
Verovatan razlog zašto sam zaplakao nije ležao u želji da Hrvatska dobije realizaciju tisućljetnog sna o neovisnosti, koji me ni dan danas ne zanima, već zato što kad sam video pucanje zidina, pomislio sam da je to moj grad. Moja familija ugrožena.
Valjda je čudno kako dete razmišlja. Sve što sam video jeste istorija, koju neko granatira. Nije mi bilo bitno ko. Neka suština se valjda krije u empatiji. Ili u tome zašto me zanimaju stvari koje me zanimaju.
To dete me prati svaki dan. I sad razmišljam o njemu. Zato pišem ovo.
Tom klincu nije bilo bitno oko čega se vodi rat, već šta da su njegovi ugroženi?
No comments:
Post a Comment