treptaj oka

Usamljenost je iluzija. Ne postoji nista u univerzumu sto je samo. Ne postoji jedinstven problem. Ni u prostoru, ni u vremenu. Postoje varijacije na temu. Ali postoji jedinstvenost mene i svakog atoma u univerzumu. Bas to sto postoje drugi "poput", tka cinjenicu da taj atom, a i ja jeste bas taj atom, a bogami i ja.
Kako ne mogu videti buducnost, a nesto mi govori da ne zelim da je vidim, tako ne mogu ni vratiti neke proslosti. Mada nisam siguran zelim li ih vratiti. Strah je konstanta, iako su te proslosti poznate. Strepnja okolisa oko buducnosti. Zavija je maglom, i odaje zuckastu svetlost izdaleka probijajuci se kroz zidove ispred. Problem je sto se ne zna da li je nosilac svetlosti Atina, onaj camac sto prevozi mrtve Hadu ili pak neko treci. Moram priznati da je sve to uzbudljivo koliko i zastrasujuce. Mozda je dovoljno reci samo zastrasujuce. Nekad i zaslepljujuce. Precesto.
Za treptaj oka donosimo odluke. Narednu vecnost zivimo sa posledicama. Zrelost je gutati sve i ostati na nogama. Ili barem ostati pri svesti kada se dotakne dno. Znati da se sa dna moze ici levo, desno, i gore.
Za treptaj oka svet se menja. Koliko god mislim da stojim, krecem se u nekom pravcu, izvan svoje volje, za koju ovih dana nisam bas siguran da postoji osim u mojoj glavi.
Kada kazem svet, ne mislim na planetu, nego na mikrokosmos u kom se ja krecem i koji ja krojim, koliko je krojen za mene. Svaka odluka koju donesem, svaka odluka koja je donesena, utice na druge, koliko i na mene uticu odluke drugih. A opet, moje odluke su donesene na osnovu ocena drugih. Izvan i za sebe ne postojim. Nemam poentu. Drustveno bice, indivualista koliko god je moguce biti danas, ali ne i samodovoljan.
Ne mogu promeniti ljude, ali mogu uticati na njihove odluke.
Tako cu odjekivati zauvek, malo vise nego da ne postojim.