sun-tshe

Noc pada tupo, lakomislenima neprimeceno. Na oko iznenada, sireci nebom talase boja, koji se povlace poput oseke. Ostaje samo mrak i zvezde rastrkane poput pescanih zrna koja odbijaju svetlost. Ponekad se mesec ponosno zavijori iznad letnjeg horizonta dok ga jutarnje Sunce ne proguta. Sunce, da, kao da ima svoju licnost. Svako ga drugacije dozivljava. U razlicitim dobima dana. U razlicitim godisnjim dobima. Na razlicitim meridijanima

Jutrom ponekad budi, osmehom pozdravljeno kao stari prijatelj. Nekad ne dozvoljava da se zaspi. Daje zivot, oduzima dah. Nekad otme po koji zivot. U razlicitim dobima dana, godisnjim dobima, razlicitim meridijanima.

Noc opisujemo kao nedostatak Sunca, iako smo odavno svesni da je ono uvek iza ugla, takoreci. Plasimo se kad ga nema, tada smo blizi zivotinjama od kojih toliko zelimo da se distanciramo. A zalazak je lep skoro isto toliko kao izlazak Sunca.

Sunce je metafora onoga sto apstraktno nazivamo svojim zivotom.

Moj novorodjeni necak je u svitanju svog zivota, dok je moja baka, koju sam danas vodio na sok od jabuke, pak na zalasku svog zivota.

Necak, taj mali zivot koji je ostvaren, ima dug put da predje do svog zalaska, i bas to ga cini lepim, za mene lepim, jer cu videti njegovo podne i vrhunac.

Moja baka se nije mogla setiti otkud mi u tom kaficu. Posle izlaska iz kafica i polusatnog razgovora o mojoj bivsoj curi o kojoj sam joj pre koju godinu govorio, a nikad je nisam doveo, nazvala me je imenom svog oca.

Trudim se da me smrt ne uzbudjuje previse, cesto izgovaram molitve za skoru smrt starijih bliznjih. Izgleda da nisam toliko distanciran.

Kao radoznalu osobu me zanima sta se dogadja posle tog zalaska zivota.

Nisam siguran da zelim da me opet neko poseti u snu.

Ali ne mogu se oteti utisku da mozda zivot, poput Sunca ostaje tu negde iza ugla.

Gde li izlazi, majku mu?