Nekada davno, ljudi su klesali cime su stigli. Drugim kamenjem kamenje koje su zeleli da uglave medju kamenje koje su vec postavili. Niko nije postavljao pitanje prvog kamena. Mozda zaista nije ni bitno. Ali jednog dana, postavilo se pitanje adekvatnosti sledeceg. Klesao je taj dokoni, fanaticni covek. Zeleo je da se to cudo nadje tu. Nije mu bilo bitno kako. Klesao je on, dok nije shvatio da mu je najlakse da sve kamenje klesa jednakih ivica. Malo vise truda, ali manje problema da uklopi pejzaz. Cigle su ga slusale. Retke su se lomile na pola.
Verovatno jer su bile stare.
Veoma stare.
Sto je radio sa vise cigala, to je meksa materija bila.
Sto je meksa materija bila, to je mogucnost isticanja ivica bila veca.
Sto je ivica bila slicnija sa prethodnom, to je ukupni zid gradjen bio cudniji, jer je pretpostavljao da ce zid biti cvrsci. Sto je veca zabluda bila, to je tolerancija prema nejakim ciglama bila manja. Tada je zid pocinjao da puca.
Kad je zid pucao, rusio se.
Onda je ostatak cigli odlucio da je u redu da zarad vecine uniste one najslabije i one koji nisu hteli imati identicne ivice.
A sve sto sam ja kao cigla zeleo jeste da moja ivica bude zanimljiva.
Nema zida koji stoji bez kompromisa ivica.
Malter puca.
No comments:
Post a Comment